Из пера професорице Ведране Мијовић Пантелић, поводом Међународног дана писмености:
ОСТАВИТЕ УВИЈЕК ОТВОРЕН ПРОЗОР ЗА СВОЈЕ ПИСМО, КЊИГУ И БИБЛИОТЕКУ
– Методије, упали свијећу! – Брате, Ћирило, није ти ово 9. вијек. Ти као да ниси чуо за Теслу и струју. Уосталом, не треба ти свјетло. Ту су књиге, оне ће ти освијетлити простор. Једна књига освјетљава боље путеве од сијалице од 1000 вати. Гле, шта сам нашао! Мирослављево јеванђеље, најљепши српски средњовјековни ћирилични рукопис. Је ли то она књига, Методије, која је увршћена у Унескову листу „Памћење свијета“? – Јесте. Погледај те минијатуре и иницијале, тај бијели танки пергамент, ту љепоту насталу прије више од девет вијекова! Питам се да ли су Руси вратили онај лист Мирослављевог јеванђеља који је Успенски отуђио и однио у Петроград? Или су искористили овај вирус за који причају да је заробио свијет да лист рукописа не врате Народној библиотеци у Београду? Морамо то провјерити.
– Види шта сам ја нашао! Јефимијину „Похвалу кнезу Лазару“. Недавно смо заједно читали српске народне пјесме о Косову пољу, Лазару, див-јунаку Милошу Обилићу, о јуначкоме народу који је увијек био спреман да пође у бој пјевајући и да да живот за слободу и отаџбину. Методије, која је то књига на горњој полици? Та цревених корица? – „Живот и прикљученија“ нашег побратима Доситеја Обрадовића. Доситеј је рекао да навикавамо младеж на добро јер од тога све зависи. А ја бих додао: „Научимо народ да чува писмо, књиге и библиотеке јер ће књиге и библиотеке растјерати разумноме страх од незнања, промијенити свијет мудроме, отворити прозоре онима који желе да покоре исти тај свијет:“
– Ево овдје неко писмо. Какве су ово ријечи?! Па ово нису ријечи, ово су неки знакови. Шта значи „Ћ, ћ?“ Или „Б. з?“ или „Аха?“ Е, мој брате! Зар смо се ми толико борили да Словенима подаримо писмо да би они заборавили да пишу? Наставе ли овако да пишу, заборавиће врло брзо и сами шта су написали. Зар су Свети Саво и Доситеј отварали школе да би дјеца данас заборавила да пишу? Вуче, шта би са твојом револуционарном реформом и са твојим писмом?
– Ма, брате мој, хајдемо ми да се вратимо одакле смо и дошли! Остави, ипак, отворена врата. Можда ујутру неко ђаче уђе и подигне књигу да обасја своје путеве и да растјера мрак. Погледај колико свјетлости има у школској библиотеци!
Ведрана Мијовић Пантелић, проф.
Photo by Sixteen Miles Out on Unsplash
