Жена је вијековима била мистерија и енигма. Жену су многи покушали објаснити, и даље покушавају, али да ли је ико, заправо, успио да открије мистерију жене? Жена се представља као божанствено и недокучиво биће. Да ли постоји савршена жена или је то само мит? „Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума”, рекао је Јован Дучић у свом дјелу „Благо цара Радована” и дао нам одговор на ово питање.
Живот према жени, од постанка па све до данас, није био милосрдан. Како је живот није мазио, жена је научила да лаже и обмањује. Дучић пише: „Лаж даје жени осећање супериорности над човековим умом и талентом, а нарочито јој даје осећање сигуности пред урођеним бруталностима човековим.” Жена никад лаж не узима као средство да другом чини зло, већ лаж користи као одбрамбени механизам. „Жена је толико гипка и прилагодљива, да, после два сусрета са неким човеком, тачно зна какву он жену воли. Већ од тог момента она престаје да буде онаква каква јесте, и каква ће и даље за себе остати; а даје себи све оне одлике по којима мисли да ће се највише допасти. Тако се она направи друкчијом него што је у ствари, да убрзо наличи већма на наш модел, него на своју природу. Она се толико брзо обрне у самој себи, да просечан човек не може ни да је прати у том невероватном њеном обрту”, пише Дучић. Поред свега он још каже да жена чезне да буде окићена драгуљима и врлинама какве нема, а не само оним какве има, а све то према укусу човјека којег хоће да опсјени. Жена није створена за поразе, брани се сузама и не осјећа одговоност. Зато она кроз живот пролази као побједник, тријумфално, остајући мистерија за читаво човјечанство. У жени ће увијек да живи оно мало безбрижно дијете, које има способност да врати људе у младост ма колико год бора они имали на свом лицу. Али жена која враћа у младост мора да буде само њихова са најљепшим осмијехом и најљепшим погледом. Јован Дучић то потврђује ријечима: „Има одиста најлепших очију које не умеју погледати, и најлепших усана које се не знају осмехнути. Обе ове велике и неопредељиве лепоте су нематеријалне, јер су искључиво душевне. Леп поглед и леп осмех немају чак ништа заједничког са бојом очију или формом уста.” Жена је најсличнија пјесницима. Ипак интуиција жене није исто што и интуиција умјетника. Код жене је интуиција стерилна, а код умјетника творачка. Интуиција жене је видовитост, а не потреба за стварањем. „Љубав на свету одржавају само жене и песници”, сматра наш пјесник. Пјесници су о женама увијек грубо говорили и сву њежност преносили само оној коју воле. Тако је и Јован Дучић писао о Магдалени Живановић која је заувијек остала његова рана непреболна. Али је и Јован заувијек остао у Магином срцу. Увијек је за жену први човјек једини њен прави човјек. Љиљана Лукић, књижевни критичар, пише: „Живећи у Мостару, далеко од Маге, до Дучића су морале стизати информације да Мага не само што се није удала него се и жива „узидала” у своју кућу. Страшан преокрет је настао у тој дјевојци. Враголаста и немирне ћуди, Мага се повукла у апсолутну самоћу.” Неки од Дучићевих стихова о његовој вољеној гласе:
„Не питај да ли тужим кад ми се срце сјети,
Да никад више нећу твој слатки чути глас;
и да ће тихим летом и живот да пролети,
Ал никад стићи неће састанка драги час.”
За ове стихове Љиљана Лукић каже: „Има у овој пјесми нечег пушкиновског, оне маглене сјете што тако пријања за душу и сажиже срце. Има у овој поезији дубоке доживљености и аутобиографског патничког појања које може само да доведе до презира према критичарима који су тако самоувјерено писали да у Дучићевој поезији нема стварне жене.”
Жена види и тражи ситнице. А то је примијетио и Дучић: „Велики човек, то је за жену величина која замара, дубина која плаши, педантност која одбија, принцип који гађа у главу…Жена никад не види једног човека у целини, него увек у детаљу: да лепо пева, или лепо игра, или лепо свира, или се лепо облачи, или се лепо понаша; или најзад, да има успеха у друштву или успеха код жена.”
Своју љепоту, жена користи као оружје. Она не може да поднесе да то оружје види у рукама друге особе. Изванредан примјер тога је епиграм једне куртизане који Дучић истиче у свом дјелу: „Ја, чији је дрски смех испуњавао Грчку – ја, Лаида, која је доскора имала на прагу читава јата љубавника – посвећујем ово огледало Афродити – јер нећу да себе гледам овакву каква сам – а онакву каква сам била јуче, не могу”. Жена је рођена са божијим благословом да буде мајка, а за све остало је она предодређена од стране друштва. Свака жена спремна је да жртвује свој живот, да би њено дијете живјело. Та мајчинска љубав коју жена посједује је посебна, чаробна и неупоредива. То нам писац потврђује: „Жена је највиша у својим бесполним љубавима: у љубави мајке, сестре или кћери човекове.”
Међу женама има више хероја него међу људима, али су људи за цијелу историју преузели заслуге. Како наш Дучић каже: „Међутим, ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином. Жена која је лепа, има за цео дуги низ година своје младости да се очајнички брани од људи лепих, снажних, богатих, титулисаних, упливних, моћних, славних; и чак, што је најтеже, да се брани и од људи искрено у њих заљубљених.” Али на крају дана жена је она која свима измами осмијех на лице, иако га сама себи не може измамити. „Не треба заборавити да су људи комедијаши у радости и у свечаним моментима, а жена је комедијаш у моментима туге”, наводи Јован Дучић.
О женама су писали многи, али нико као Дучић.
„Жена није ни боља, ни гора, а можда ни друкчија него човек. Погрешно је само веровати да је жена по природи чедна, и зато по крви сталоженија и отпорнија, или по природи плашљивија него људи. Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, она може још донети човеку неизмерно много радости.”
Рад ученица Марије Драговић и Ивоне Каурин (I-3, техничар информационих технологија)