Најбољи одговор на питање зашто на својим читалачким путешествијима читаоци често своја једра окрећу у правцу старе Грчке дао је Момо Капор. „Веруј ми за све важне ствари знали су већ стари Грци, много пре нас.”, каже Капор у својој „Уни”. На свакој страници романа „Година дана у животу старе Грчке” Филипа Метизака читалац ће имати прилику да се увјери у то. Метизак у горепоменутом роману уводи више наративних токова у којима прати судбине једне земљораднице, једног дипломате, одбјегле робиње, краткопругаша/ атлетичара, невјесте, градитеља, трговца и свирачице на лири. Животи Метизакових јунака се не испреплићу, али ће се испоставити да ће сви имати неку везу са најважнијим догађајем, свечаностима које су одржаване у Зевсову част. У 248. години прије нове ере све је у старој Грчкој било подређено обиљежавању 133. Олимпијских игара. Олимпијске игре су у античком периоду, као и данас, биле у духу спортских надметања, демонстарације моћи, склапања нових послова, тежње свих оних који су се затекли у Елеју, трговаца, угоститеља, музичара, да додатно зараде. Па нек онда неко каже да ми живимо у материјалном свијету!

Игре, које су одржаване у част бога Зевса, биле су прилика да људи забораве на свакодневне бриге, на изневјерене наде, неиспуњена очекивања. Дијахронијски пресјек јасно нам даје до знања да су у сваком временском периоду живјели спортисти за које је народ навијао, због којих је занемаривао дневне послове, чијим се успјесима радовао, због чијих је успјеха бивао истински срећан. Улице наших градова су данас пусте кад се велика спортска такмичења преносе на телевизији. Као и у старој Грчкој, живот тад за тренутак стане, а ми се радујемо, патимо за сваки изгубљени бод на ранг-листи наших најдражих спортиста и спортских клубова.

Метизак, пратећи судбине својих јунака, уноси у роман и гносеолошке фрагменте који омогућавају читаоцу да провјери своје опште образовање. Из ових фрагмената сазнајемо да је грчка култура цвјетала и у доба Римског царства о чему свједоче бројни записи на папирусу, скулптуре и слике. У неким грчким градовима невјесте су носиле на глави вијенац од шпаргле који је опомињао младожењу да слатки дио биљке штите бодље. Каква алузија на брачни живот! Траварство је у античком периоду био засновано на хиљаду година дугој традицији проучавања дејства биљака на људски метаболизам. Грчки доктори су комбиновали научна открића са алтернативном медицином, а лијечења су често пратила празновјерја. Грчке гимназије су првобитно биле установе у којима је дан започињао у вјежбаоницама/ просторијама у којима су организоване физичке вјежбе. Познато је да је Сократ волио да проводи дане у гимназији и да разговара са ученицима јер уз тијело подједнако је било важно вјежбати и дух. Метизак, поред осталог, наводи да је Атина увучена у копно због тога што су још у античко доба Средоземљем крстарили пирати који су нападали богате трговачке полисе. Друге по важности у старој Грчкој биле су Питијске игре у Делфима за које знамо да су биле посвећене Аполону. Наравно, учесници Питијских игра су се надметали из умјетности и музике, али и из атлетских дисциплина за жене. За Птоломејске игре се у старој Грчкој вјеровало да су у истом рангу као и Олимпијске игре. За разлику од римског дома у коме је владао закон патријархата дом грчке породице је био царство жене. Стари Грци су први схватили да цјелокупно људско знање треба сачувати за будућа покољења. За оснивање прве библиотеке везује се име Птоломеја II. У античком периоду у библиотекама су се окупљали најученији људи. Библиотеке су представљале први универзитет на свијету. Они који су знали за многе ствари много прије нас, стари Грци, знали су још нешто, да светкују послије жетве, на почетку и на крају једног земљорадничког циклуса, у многим другим приликама. У тим древним обичајима било је много љепоте јер светковине су биле прилика да се људи одморе, посјете једни друге, да се друже.

Шта се десило у међувремену? Наставили смо да вјежбамо тијело, али смо занемарили дух. Најважније вјежбаонице духа и најстарији универзитет на свијету, библиотеку која је својеврсни рај на земљи, (не)свјесно смо запоставили. Искористили смо први велики пандемијски талас да се удаљимо од најљепше древне нити, светковина у част породичног светитеља заштитника које су, поред религијског, имале и дубоко хуманистичко значење – дружење, спајање, везу међу ближим и даљим сродницима, међу пријатељима. Да, знали су стари Грци. Али је знао и Метизак да исприповиједа забавно штиво. „Годину дана у животу старе Грчке” чита се у једном даху. Нису ли најбоља управо она, само наизглед једноставна књижевна дјела, у којима се иза те једноставности крије велики број алузија, корисних информација, ријечи које нас подстичу да застанемо, расмислимо, и ако смо довољно мудри, да се мијењамо? Многи ће се сложити да јесу.