НЕКИМ ПИСЦИМА ОСТАЈЕМО ВЈЕРНИ КАО НАЈБОЉИМ ПРИЈАТЕЉИМА

Не бих се вратила Гордеру, иако сам му вјерна, да ме на то нису подстакла маестрална размишљања Гордеровог јунака Алберта и стотињак страница дјела „Баш како треба”.

Структуралне одлике овог обимом невеликог дјела открива сам писац у поднаслову „Мала прича о скоро свему”. Мала прича значи да „Баш како треба” нема радњу. У основи дјела су размишљања главног јунака, мужа, оца, свекра и деде једне дјевојчице Саре. Прича обухвата временски период од двадесет четири сата. И у овом дјелу Гордер остаје вјеран темама по којима су његова дјела препознатљива, а то су живот, смрт и љубав. Сви који су вјерни норвешком писцу знају да Јустејн Гордер не може без мистерија и загонетки које чине важан структурни дио у његовим списатељским пустоловинама. У „Баш како треба” мистерија се не јавља на спољашњем плану већ је пренесена у унутрашњи свијет главног јунака који прича причу и оставља запис о себи и токовима својих мисли у дневничкој форми. У средишту Албертових размишљања је питање које гласи: „Шта је човјек?” Шта је подстакло Алберта да први пут систематски размишља о овом питању? Зашто Алберт одлази у Кућу из бајке у коју је први пут ушао са својом Ејрин? Да ли је Алберта на контемплације о животу и смрти инспирисао сусрет са Маријане послије кога је све било друкчије? Читаоцу ће све бити јасно када сазна да је Маријане докторица која ће Алберту објаснити зашто већ неколико мјесеци све ради једном руком, зашто му је моторика успорена. Након што сазна да болује од неизљечиве болести и да ће врло брзо доћи тренутак кад ће дан да замијени вјечна ноћ, у Алберту све кључа, запрепаштен је и уплашен. Једино што у том тренутку зна јесте да мора да се осами и да пише дневник који намјерава да остави својој породици. Алберт закључује да: „Живот цури, крвари. А сада је на мене ред. Једном је и тај дан морао да дође. И дошао је попут пацке. Или сурове песнице у нос.” На који то дан Алберт мисли? То је онај дан кад човјек мора да донесе највећу одлуку, да ли да буде или да не буде? Да ли да сачека да црна дама дође по њега или да је сам позове. Гордеров јунак схвата да је само „један од нас”, дакле, један који размишља у име цијеле васељене. Албертова унутрашња борба траје цијелу вече и ноћ. За то вријеме Алберт у свој дневник записује најмрачније слике. Он види себе за свега неколико мјесеци у инвалидским колицима, са цјевчицом у устима на коју га Ејрин храни. Беспомоћан је, вегетира и пати што ће његов. живот бити мучење и за његову породицу. Алберт не може да прихвати да ће остатак живота живјети као биљка. Ко би могао да се помири са смрћу? Алберт мисли да то могу само дјеца и религиозни људи који смрт доживљавају као пресељење у вјечни живот. Пошто више није дијете, а није ни религиозан, Алберт размишља да ли да сам заустави свој точак. Он зна и како да то изведе, утопиће се у језеру поред Куће из бајке. Али до трагедије не долази јер Албертов универзум обасја луча. Алберт одлучи да настави да игра, иако је свјестан да ће његов корак сваки дан бити све успоренији, зато што открива одговор на питање шта је човјек, а који је и мене подстакао да запишем ове редове и да препоручим „Баш како треба”. Човјек је „ДИО ГУСТОГ ТКАЊА ПОРОДИЧНИХ, ДРУШТВЕНИХ И КУЛТУРНИХ КОНТЕКСТА”. Алберт одбија да плеше са дамом у црном јер спознаје да он има одговорност према члановима своје породице које је донио на свијет. Он не може сам да спусти своју завјесу јер он има задатак, а његов задатак су обавеза и одговорност према породици, али и према друштву у коме је рођен, у коме је одрастао, стекао много пријатеља, детерминисао се као друштвено биће.

Ако помислите да је „Баш како треба” суморно дјело због Албертових опсервација о смрти, погријешићете. Своје опсервације о животу и смрти Алберт често прекида да би приповиједао о Ејрин, о њиховом првом сусрету, Кућици из бајке, рођењу сина, декином лабуду, унуци Сари. Да, ово је и прича о љубави која ће помоћи Алберту да ријеши мистерију стару колико и сам човјек.

Можете ли да се сјетите на које умјетничко дјело алудира наслов Горедерове приче? На бајку о Златокосој и три медвједа. Златокоса у бајци једе кашу која није ни претопла ни прехладна већ је каша баш како треба. Кревети су баш како треба, цијели свијет једне Златокосе је такав. За Алберта вријеме које му је преостало није ни прекратко ни предуго, оно је као у причи о Златокосој баш како треба. Није ли у томе смисао живота, да када се свјетла угасе, помислимо да је у нашем животу било баш све како треба?

Дрво, кад му сасијеку стабло, престане да расте, али не престане да живи. Оно се својим коријеном чврсто држи за земљу. Поред порезаног стабла, или у самом стаблу као на овој фотографији, често се роди неки нови живот који нас опомиње да су труљење и клијање природни и често неодвојиви процеси. Дрво упкос томе наставља да живи јер и дрво прихвата своје природно стање, не одустајући од живота, од случајних пролазника, од пријатеља који застану да баш поред њега направе неку фотографију.

Не одустаје дрво, не би смио ни човјек, поручује нам Гордеров Алберт у причи „Баш како треба”.

Писано једноставним језиком, на виртуозан начин, модерно, у чијем средишту је човјек у потрази за одговорима на космичка питања,

Гордерово дјело не оставља читаоца равнодушним. Напротив, подстиче га на најдубља промишљања о скоро свему.