Клуб љубитеља књиге је припремио Изложбу “Сто година од смрти Алексе Шантића”.
Кроз изабране илустрације наши ученици су представили тематско-мотивске слојеве Шантићеве поезије.
Алекса Шантић је своје прве стихове објавио 1887. године у сомборском листу „Голуб”. Заједно са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем основао је књижевни часопис „Зора”. Покренуо је и био је зборовођа у културно-умјетничком друштву „Гусле”. Био је један од оснивача „Мале библиотеке”, предсједник пододбора „Просвјете” и члан редакције „Народа”. Сарађивао је и у „Босанској вили”.
Најзначајнији је представник традиционално-модернистичке пјесничке струје. Ослањао се на традицију – народну поезију и босанску севдалинку. У његовој поезији су присутне традиционалне теме – патријархални живот, побожност, славна српска прошлост. Писао је љубавну, родољубиву и социјалну поезију. Пјесма „Вече на шкољу“, у којој је Шантић запјевао модернијим тоном, налази се у свим антологијама српског пјесништва.
Када је Шантић умро, на мостарским кућама су висили црни барајци, а улични фењери су били обавијени црном крпом. Све радње су биле затворене, а народ је оплакивао свог Шантића. Најдирљивије се са Шантићем опростио мујезин који је, док је спровод пролазио, са минарета Церничке џамије отпјевао опроштајну молитву. Шантићева смрт је окупила све његове суграђане, али и многе који су пјешачили четрдесетак километара само да би се опростили са својим пјесником, који је цијели свој живот посветио свом роду, Мостару и Херцеговини.
Више фотографија погледајте на линку.