Драга децо, мене је лепоти читања и писања научио мој отац. То није радио нападно, тако да не бих ни ја никога (па ни вас) убеђивала нити на било шта терала нити вам било шта теоријски објашњавала. Не можеш никоме наредити да чита нешто нити да воли књиге. Али, ако му покажеш колико ти волиш да читаш, да записујеш цитате у посебну свеску и да о њима размишљаш, да пишеш (песме, приче, романе), ако му у том процесу покажеш колико је све то лепо и колико у томе уживаш, онда ће и та особа пожелети исто да уради. Деца осећају искреност и истину и деца воле да опонашају људе који раде нешто смислено. Стога ћу са вама поделити неке цртице о мом тати, мени и књигама са надом да ћете, када их прочитате, у њима осетити жар и дивоту књижевности, читања и писања, тих других светова који нису измишљени, већ исто стварно живи као и ми, те ћете пожелети да читате и друге писце, још, још и још и откријете те нове, паралелне светове.

ПРИЧЕ О ТАТИ

Рече једна мама на сајму књига, водећи клинца са собом: “Књиге нису за дете, има само три године!”

Еее…а мене је тата научио да читам када сам имала баш три године, својом методом, без срицања, читала сам одмах целу реч из ждрела и срца.

Знали смо и да ћутимо, јер он је био човек из дубоке воде, са остацима муља на језику од тегобе живота. Али речи које је уложио у мене му се сада враћају узлазном невидљивом путањом. Изливам из свог грла и своје и његове грудве, беле и сиве, њему, негде, међу добрим пулсарима. Причам са њим.

Све што даш врати ти се кад тад, па макар кроз прозиран врат ретке звезде репатице.

***

Пре неки дан сам мислима рекла оцу који није ту:

– Видиш како људи воле приче које пишем о теби? Ти си мој коаутор! Додам, са дозом запитаности смем ли да кушам светове које не видим:

– Јави ми неку реч, дај ми знак. Пиши са мном.

Љубав увек све сме. Уосталом, њега сам, док је био ту, гледала како стално тражи да сазна шта је иза, изван и после овог света. Дајем себи допуштење.

И, јуче, на путу ка апотеци, у стрмој калдрмисаној улици, препродавци старудија рашилири робу. Погледај иако нећеш купити, мислим. Поглед ми падне на енциклопедију “Све о математици” Ланселота Хогбена, исту такву сам као мала кришом узимала од оца и, као, читала. Нисам је видела никада пре у било каквој продаји, издата је 1970-е.

Са узбуђењем сам код куће извадила исту такву из полице са књигама, да окренем насумице и пронађем поруку. Листам, погледам, пуно је компликованих формула које и даље не разумем и речи “полиметар”, “полигон”, “радијан”, “квадратратикса”. То не говори много, мисилм. Но, зажмурим и листам, зауставим прст на одељак о вероватноћи, половина једне стране је дијаграм са симболима карата за играње.

Мој прст је на херцу. На црвеном срцу!

Има ли већег доказа да срце које, као, није ту, у ствари светли црвеном бојом кроз моје прсте?

***

Како се писао роман о Тесли?

Тата је куповао “Галаксију” од првог броја. Ту сам први пут видела информацију о жени која је највише волела Теслу. Била сам дете, но та мисао ми се дубоко урезала у душу. Такође, тата је често причао о Тесли, о његовој магији, о брату Данету, о томе да је штета што Тесла није имао деце.

Када сам кретала у Америку да истражујем грађу за роман о њој, тата је рекао, са дозом бриге: “Куд ћеш у ту Америку? Тамо дувају оркански ветрови, и све у свему, опасна је!” Тата није волео Америку. Била сам сасвим лудачки гоњена жељом да истражим Теслу и ишла сам код непознатих људи на непознати континент.. Али сам знала, кад год каже нешто што личи на забрану, противљење или критику, то траје два минута. Онда се разведри и знам да ме дубински подржава. Знам да је поносан на моје екстремне потезе.

Тако и сада. Цепам сузама небо да га нађем. За неке ризичне ствари које сам направила вероватно би импулсивно рекао: “Куда си кренула?” али знам да би својим великим, паметним, добрим срцем разумео моје путеве којима се ређе иде. Само ми то не може рећи. Али, ја знам.

***

Прво сећање из детињства ми је како трчим кроз библиотеку за татом. Имала сам само три године и привлачиле су ме шарене сликовнице у доњим полицама. Окренуо се ка мени и рекао: “Нећемо то, него нешто озбиљније” и узео за мене Ћопићеву “Јежеву кућицу” . И касније се грохотом смејао и држао за стеомак кад год би се сетио стиха из те поеме “затегну трбух к’о бубањ ратни”.

Тата. Онај ко ми је стварао дом за душу, кроз књиге које ми је доносио и дом за срце, кроз кућу коју је сам направио.

Тата. Синоним за стуб, зид, земљу и дом.

Ти си моја кућица и даље, иако ниси ту.

*текстови са сајта www.samovoli.wordpress.com