Ова прича започела је дана 26. априла 1986. године у 1 сат и 23 минута… Зна се тачно у секунд.

 Експлозијом…

Из ње је настало на хиљаде потресних прича малих људи од којих су неке стале у књигу објављену једанаест година касније…

Од ових прича стеже се срце…

Постоји то неко мјесто гдје Лусја схвата да загрљај може да убије, а сви око ње да вољено биће може да буде нуклеарни реактор. На том мјесту само су црви и пчеле на вријеме схватили да треба отићи, јер ће и трава и земља и вода и цвијет постати убице. Људи су сахрањивани у парадним униформама, умотани у целофан. Одлазили су у завареним ковчезима од цинка гурнутим дубоко испод бетонских плоча. То је мјесто на којем је Николај Фомич Каљугин дошао до закључка да је узалуд чекати људе да се врате. Ипак, неки су се враћали. Бјежали су од погледа других. Сељака су учили да пепео из пећи треба закопати, дрва опрати, да се кромпир и мрква и гљиве, које никада нису биле веће него тих година, не смију јести. Нестајале су птице, пси, мачке, дивљач, све животиње. О људима су се снимали филмови које они неће гледати јер немају телевизор, струју. Они који су некако остали или се вратили имају само прозор, кратак живот и воду од пелена за коју Јован Богослов вели да се од ње умире. Они се не боје смрти, већ умирања. Неки су, опет, бјежећи од рата дошли ту, на мјесто одакле су сви већ отишли. Ту у тој станици страха и неизвјесности, у отрованој земљи са редовима испред апотека и апаратима који прегоријевају од високе радијације, лакше је изигравати хероја него бити стријељан због издаје. Тако бар имаш неку шансу више да преживиш.

А људи…

Људи су нестајали полако….

 Тихи, са кртим костима и упалим очима некада су мислили да ће када постану сити изгубити вјештину да пате….

 Тако су нестале и све књиге о радијацији, тик послије хаварије. Писци су писали о свему осим о томе. Дневници су забрањени. Нико се није усуђивао да их води. Дане су бројали у рендгенима. Поља су посипали доломитом, плакали за отрованом земљом, сахрањивали шуму, поља, кућу. Ту и одатле су се рађала другачија дјеца, за сандук вотке колхоз се могао раселити, а они су за шаку рубаља нестајали у бескрајној домовини. Неки су се и враћали, уморни од туђине, неприхватања, стрепњи. Неки су се навикли. Није им било друге.

 За седам хиљада рубаља могао се одврнути вентил за спас Европе и сигурну смрт онога чије су га руке одврнуле. Умирали су добровољно да би им живот херојством добио смисао у бесмислу у којем су се нашли. Трагедије су размагнетисане на траци, снимало се само херојство које је касније постајало сигурна смрт. Херој је истовремено постајао и самоубица. Породиље су живјеле у кошмару, а покорност и осјећај дужности морали су бити изнад страха. Носили су дозиметре, црне кутије које су биљежиле колика је опасност. Колика им је шанса да преживе. Послије су од свог живота правили и хумор. Били су хероји вицева које су препричавали једни другима да им буде лакше. Да преживе. Више радијације, како је вријеме одмицало, значило је више одсуства, новца и вотке, па су дозиметре везивали за чизму да буду ближе земљи и ближе неком од циљева с почетка реченице. Кроз катастрофу људи су схватили да се најстрашније ствари дешавају тихо и природно, да постоје протоколи којих се нико не придржава, да кабину трактора можеш у потпуности затворити али да трактористи не можеш забранити да лежи на трави. Живот разапет између каменог и нуклеарног доба, живот у којем мали човјек беспомоћан у велико вријеме машта о обичној или херојској смрти описала је Светлана Алексијевич у „Чернобиљској молитви“ кроз уста обичних људи који су смогли храбрости да испричају своје приче.