Постоје приче које вас подстакну да прочитате више или да се вратите ономе што сте већ читали. Роман „Кирка“, Мадлин Милер ће вас сигурно вратити античкој књижевности и митологији или вас натјерати да тамо, из радозналости, одете по први пут. 

 У овом роману, за разлику од Хомеровог, Киркина улога није епизодна. Овај пут Кирка је главни лик, она која приповиједа своју страну приче и освјетљава већ познате ликове из властите перспективе.

 

 У Хелијевој палати од вулканског стакла одрастала је Кирка, чаробница, најнижа међу богињама љепотом ни налик на мајку, Океанову кћи Персеиду и окрутну сестру Пасифају, а моћима ни близу оцу, чувеном возачу ватрених небеских двоколица. Кирка је она која је још као дјевојчица нектаром напојила измученог и окованог Прометеја, кажњеног од богова јер је даривао смртнике. Од њега је начула да је смртницима заједничко и загарантовано само једно – смрт. 

 

Због љубави је пунила мреже сиромашног рибара, смртника Галука, а послије, из прича богова, схватила да се смртник у бога може претворити бескрајном љубављу и уснама натопљеним травама велике моћи од које и божанства страхују. Глауково одбијање Кирку је претворило у оно што заиста јесте – чаробницу која ће љубомором, од заносне нимфе Сциле, уз помоћ стотину трава израслих из Кронове крви проливене у сукобу богова и титана, направити морску неман. Због тог чина прогнана је на Еју, њен Кавказ и њено острво самоће и биља, затвор на који је стигла у очевим златним двоколицама и гдје ће јој први и чести посјетилац бити божији гласник и заштитник лопова, убица Арга – Хермес. Са сваким доласком доносио јој је као дарове сензационалистичке приче о свим слабостима и сплеткама Олимпљана, све док јој те приче нису досадиле.

 

На њено острво свратио је брод Пасифајиног заробљеника, смртника Дедала, тврдоглавог летача, по вјештинама равног боговима. Послат је са задатком да је одведе у краљевство превртљиве сестре и њеног мужа Миноја, Зевсовог сина. Успут се нашла очи у очи са Сцилом, а на Криту, гдје влада метеж путника и трговаца феничанских, хетитских, етиопских, хегипатских, микенских и ко зна одакле све не, из сестрине утробе је ослободила Минотаура, сина светог бика који је зачет да благослови Минојево царство и који ће се у сезони жетве хранити смртницима, живјети у лавиринту све док не погине од руке смтрника Тезеја којег је кроз лавиринт водила љубав Аријадне, Пасифајине кћи. Њену судбину накнадно ће исписати љубоморна богиња Артемида.

 

Са Крита Кирка је понијела Дедалов ручно рађен разбој и успомене, а на Еју почеле су пристизати божије кћери да одслуже казне за своје гријехе. На острву је пред њом клечала сестричина Медеја са Јасоном. Код Кирке су дошли по катарзу која ће им требати поново када се Медејина љубомора и прстохват магичних трава претворе у крволочни пир. 

А онда, по пророчанству, појавио се једини преостали брод од укупно дванаест који су припадали Лаертовом сину, повратнику из Тројанског рата, мудрацу и, како Агамемнон рече, послије Ахилеја, најбољем међу Грцима, човјеку са бронзаним мачем и ожиљком од пете до бутине. Посаду му је претворила у свиње, као што је претварала и друге морнаре који су, након што на њеном острву добију храну и пиће, жељели и мало забаве са чаробницом и кажњеницама. Он је био заштићен травком, а богиња преображаја због те травке посаду је вратила у првобитни облик.

 Од Лаертовог сина сазнала да је Тројански рат био рат у којем су људи и богови ратовали због освете, љубоморе, пожуде, гњева, гордости, похлепе, моћи и повријеђеног поноса, да је на путу до њеног острва прошао кроз олује, земље чудовишта, да је успут разгњевио Посејдона и изгубио заштиту Атене.

Морао је отићи. Ионако је остао дуже него што је планирао. На путу до Итаке, острва коза и маслина, ткаље Пенелопе и сина Телемаха морао је свратити у царство мртвих. Чекала су га још многа искушења на путу до дома, а непланирана искушења чекала су и њу. Више није била сама. Највеће искушење оставио јој је Одисеј. Сада је имала разлог за бригу и борбу, чак и против велике Атене. Исплела је чаролију над острвом да Телегон поживи, а поживио је да испуни пророчанство од којег је Атена стрепила. На Еју је довео најпознатију ткаљу свјетске књижевности, симбол чекања и вјерности и њеног сина. Неко је недостајао, али није недостајала прича о њему, параноичном старцу, измијењеном од свих ратова, превара и страхова. На Еју, уз Киркину дозволу, свратила је и Атена, да Телемаху понуди дарове који ће на крају припасти Киркином сину. А Кирка…

 

Она је попила оно што се ниједно божанство не би усудило да попије и одлучила да са сапутником, који је одбио оно што ниједан смртник не би одбио, посјети Микену, зидине Троје, да јаше слонове кроз пустињску ноћ, јер… „не морају сви богови бити исти“.