Десет свезака је оно што ће главни јунак морати да прочита оног дана када се пробуди након десет година и схвати да се земља тресе због напада са неба, да Дивац, Кукоч, Дражен, Ђорђевић и Рађа нису више у истој репрезентацији, да је нестала Ђиљола која доноси прољеће и мирише на јоргован и да су његов брат, Невен и Жељко у ничијој вojсци, да је Бојан на прекоокеанском броду, а Ђорђе у Канади. Схватиће и да се стриц придружио стрини која можда негдје горе спрема најбоље крофне за Индиру Ганди и да сада има довољно времена да их поспе шећером јер јој је то прошли пут у журби промакло… И тако он, рођен у Вишеградској, једног прољећа док је Ђиљола летјела изнад Београда, лист по лист открива да је баш на тај дан Тито посјетио „Београђанку“, тада највећу зграду на Балкану и да је отац частио госте кафане „Прилеп“, у којој су се причале највеће лагарије у Ружинграду. Тада су отац и брат одшетали до Цркве Светог Марка, упалили свијећу, прекрстили се и помолили Богу иако су знали да се то не смије. Двије године касније добио је и сестрицу, због које је једном отишао од куће јер није могао да поднесе да је због њега на леду пала и разбила главу, а сазнао је и да га је мајка одвела да упозна Бориса Дворника само неколико сати након што су га у филму убили Нијемци и да постоји чаробна ријеч „Дунимсинги“ коју изговориш када ти је тешко. Прочитао је да је умро и Он који са Богом није могао у исту реченицу, јер би то било као да у исто вријеме навијаш за Звезду и Партизан, Реал и Барселону. Када је отишао Он, којег је смјестио у ормар своје дјечије собе и откривао му своје тајне, Жељков дјед је након десет година ћутања устао из болесничког кревета, затражио чашу ракијице да са унуком наздрави и отишао за Њим срећан што Га је надживио. Тако је ваљда добио сатисфакцију и за ону двојицу пробисвијета што су му породицу опљачкали, па их пријавили, а они се послије рата вратили као ослободиоци и хероји и све их истјерали на улицу претворивши им дом у јавни клозет. Своје мјесто у свесци добила је и Андреа којој је у вртићу поклањао чоколадице све док једном нису ухваћени на дјелу и она заувијек одшетала у ципелицама са уцртаним жутим сунцем, Маја са којом је једно вријеме дијелио клупу, знање, постере, бадеме и љешњаке, пред којом је падао, устајао и стајао мирно са концем и иглом који висе са лица док небо пара сирену посвећену Њему. Своје редове добио је и Свемирац којем је у болници читао о Небеској Србији и којег је Ђиљола ухватила за руку прије него што су отишли на договорене часове плеса. Одлазак Свемирца мирисао је на јабуку из родног краја коју је Ђиљола испалила из топа и од ње направила кишу која је падала над Београдом. Касније је Ђиљола дошла и по Андрију. Није се појавио на јесењем течају њемачког. Једноставно није више могао да издржи и да пролази испред куће на Дедињу коју им је отео Злочинац, јер се бака заљубила у дједа а не у њега чији су се потомци населили у кућу испред које дечко са „тужним океаном који му плави очи“ понекад застане. О себи је могао сазнати и да је био талентован да наопако угради амортизер и да се упустио у авантуру звану борилачке вјештине јер су га једном оџепарили на улици. То је било вријеме када је испитивао своју снагу са екипом која се хвалила вуком пришивеним на кимоно, послије црвеном и бијелом мајицом, насиљем над слабијима, крађом касетофона и ударцима у бубањ за оне чију ће титулу преспавати. Због тих Вукова и оног дана када их је напустио и обукао своју прву кожну рокерицу свој је живот читао са страница које је за њега, чекајући да отвори очи, у паузама између ровова исписивао брат, вјероватно често изговарајући оно њихово“ Дунмсинги“, које их је научила Ђиљола. Послије је опет уснио…Можда да се пробуди у нека боља времена и за нову Златну сову Илије Гајице.